Sa(n)jam knjige u Istri u Puli 5. decembra 2019. godine 

Kada sam krenuo na svoje prvo putovanje pulskim ulicama bilo mi je šest godina. Od Vile Marija u Gupčevoj 12 gde sam stanovao, spustio sam se skalinama pored Tehničke škole i crkve Sveta Srca do Prvomajske ulice. Tamo, na uglu sa Ribarskom ulicom, nalazila se trgovina "Živežnih namirnica", koju su svi zvali "Kod Mariči". Kupio sam kruh, i istim putem, vratio se doma. 

Narednih godina bila je to putanja kojom sam išao u školu. Tada sam već mogao pročitati parole koje su krajem Drugog svetskog rata, i kasnije, u vreme anglo-američke uprave, pisali istarski rodoljubi na fasadama kuća. Neke su se zadržale sve do početka šezdesetih godina prošlog stoleća. Međutim, izbledeli zapis "Paruccheria" na fasadi jedne kuće u Prvomajskoj, nisam razumeo. Kasnije sam saznao da to na talijanskom znači frizerski salon, koji je tu nekada postojao. I tako se u meni rano naselila misao da grad čine i oni kojih više nema. Ne samo ljudi, već i građevine koje su podigli, a kojih, tih građevina, takođe više nema. Ta misao se s godinama širila, gradila jedan pogled na svet, i danas znam, odredila je i moj životni poziv. 

Kada je pre dvadeset i pet godina osnovan Sajam Sa(n)jam knjige u Istri, ja već punu deceniju nisam bio stanovnik Pule, međutim, Pula je stanovala u meni. Stanuje i danas. I dalje, posle toliko godina, prostore drugih gradova određujem pulskim distancama, pa tako mera za daleko je udaljenost od Arene do Verude, a za blizu od Đardina do Tržnice.  

Sajam Sa(n)jam knjige u Istri za mene je pitanje kontinuiteta sa gradom u kojem sam odrastao. Na kulturološkoj mapi Istre, Hrvatske, Evrope pulski Sajam knjiga je manifestacija visoke kategorije. Jezikom hotelijera rečeno, od pristojnog pansiona od pre dvadeset i pet godina, danas imamo hotel sa pet zvezdica. Dovoljno je samo pogledati listu gostiju, sva ta svetska imena među kojima ima i nobelovaca.   

Grad koji svoje postojanje meri ne stolećima, već milenijumima, jeste univerzimum po sebi, a oni koji u njemu žive samo su minute tog postojanja. Smenjuju se epohe, iščezavaju civilizacije, ali neki gradovi opstaju. Nikada neće umreti gradovi koji svoj otisak imaju u literaturi, počevši od Troje koja je otkrivena zahvaljujući jednoj knjizi – Homerovoj Ilijadi, preko Džojsovog Dablina, Trsta Itala Zveva, Berlina Alfreda Deblina, Istambula Orhana Pamuka, Sarajeva Miljenka Jergovića... 

Gradovi su nastali kao posledica kulture, i to kao rezultat kultivisanja određenih biljaka. Kultura (colere) na latinskom znači uzgajanje i zaštitu. Uzgajanje i negovanje biljaka označava rastanak sa nomadskim životom i početak civilizacije. Tako su pre sedam hiljada godina nastali Biblos u Libanonu, Argos u Grčkoj, Alepo u Siriji. Ali, sa nastankom gradova vršeni su i napadi na njih. Od Jerihona pre devet hiljada godina, Vavilona ili Troje nešto kasnije, pa do današnjeg Alepa, prekjučerašnje Hirošime, jučerašnjeg Sarajeva. Gradove ruše varvari zbog blaga nagomilanog u njima. U tim rušenjima, varvari uspevaju da odnesu dugotrajnije ili kratkotrajnije pobede, ali ne i da sasvim ubiju prometejski duh. Jer, čak i kad nestanu živi svedoci, sećanje je pohranjeno u knjigama. Zato su knjige branitelji gradova, čvršći i od najčvršćih zidina. 

Dok sam pisao svoj prvi roman Via Pula, i u tadašnjoj Naučnoj biblioteci lutao dubinama prošlosti našega grada, ja sam zapravo nastavljao ono putovanje šestogodišnjaka, koji se uputio da "Kod Mariči" kupi kruh. Otada je prošlo trideset godina tokom kojih sam napisao još deset romana, ali ja i dalje u drugim gradovima prepoznajem pulske ulice, i mogu zimi da dozovem miris bure sa "lungomara". Jer, ako si Puležan, iz Pule nikada ne možeš otići.

Proglašavam jubilarni 25. Sajam Sa(n)jam knjiige u Istri otvorenim.

Dobrodošli!